Шта је стриктура уретре?
Када је уретра оштећена из различитих разлога, ожиљно ткиво се формира и скупља током процеса зарастања, што узрокује сужавање или чак потпуну блокаду лумена уретре. Епител слузокоже се истањује и делимично подлеже метаплазији у слојевити сквамозни епител. Слој проприје постаје дисконтинуиран, а васкуларна синусоидна структура corpus spongiosum је углавном замењена влакнастим везивним ткивом, које се меша са сунђерастим ткивом без јасне границе. Резултат свих ових промена је стриктура уретре.
Стриктура уретре је једно од најчешћих стања у уролошкој хирургији. Последњих година, са развојем индустрија као што су транспорт и грађевинарство, као и све већом употребом интрауретралних инструмената и хируршких процедура, њена учесталост је у порасту и у развијеним и у земљама у развоју. Уобичајени узроци стриктуре уретре укључују конгениталне, инфламаторне, трауматске, јатрогене и идиопатске факторе.
Пошто је мушка уретра дужа од женске уретре и разликује се по анатомском положају и структури ткива, подложнија је траумама и инфекцијама. Уз друштвене факторе, ово стање претежно погађа одрасле мушкарце.
1. Узроци стриктуре уретре
Стриктура уретре може се класификовати као спастична или органска.
Спастична стриктура уретре је привремена појава узрокована контракцијом спољашњег уретралног сфинктера. Доприносећи фактори могу укључивати уретритис, уретралне каменце, интрауретралне инструменте или абнормалну сексуалну активност. Спастичне стриктуре се генерално могу лечити свеобухватним лечењем, укључујући уклањање доприносећих фактора, топле седеће купке, седативе, аналгетике и антиспазмодике.
Органске стриктуре се могу класификовати у три категорије на основу етиологије:
① Конгенитална стриктура уретре, као што је меатална стеноза или уретрални залисци.
② Упална стриктура уретре, која може настати услед гонореје, туберкулозе или неспецифичних инфекција. Образац стриктуре је обично сложен, а степен сужења је често тежак. Након ране контроле инфекције, лечење првенствено укључује дилатацију уретре. Поред тога, стална катетеризација такође може изазвати стриктуру уретре.
③ Трауматска стриктура уретре је најчешћи тип, настаје услед тешке повреде уретре са неадекватним или одложеним почетним лечењем.
Патолошки, степен, дубина и дужина стриктуре значајно варирају. Типично, постоји само једна стриктура, мада гонококне стриктуре могу бити вишеструке. Стриктуре се могу секундарно инфицирати, што доводи до дивертикула уретре, периуретралне упале, простатитиса или епидидимо-орхитиса. Ако уринарна опструкција траје дуго, може на крају довести до хидронефрозе, оштећења бубрега и уремије.
2. Клиничка презентација стриктуре уретре
Симптоми стриктуре уретре варирају у зависности од њеног степена, обима и прогресије. Главни симптоми су следећи:
Прво, отежано мокрење, са задржавањем урина у тешким случајевима. У почетку, пацијенти осећају напрезање при мокрењу, продужено време мокрења и подељен млаз урина. Постепено, млаз постаје тањи, а распон краћи, на крају прелазећи у образац цурења. Када се детрузорни мишић контрахује, али не може да превазиђе отпор уретре, резидуална запремина урина се повећава, што потенцијално може довести до преливне инконтиненције или задржавања урина.
Друго, стриктура уретре је често праћена хроничним уретритисом. Може довести до секундарних инфекција бешике, каменаца или епидидимо-орхитиса. Проксимални део уретре се шири изнад стриктуре, а застој урина може довести до рекурентних инфекција уринарног тракта, периуретралних апсцеса, уретралних фистула, простатитиса и епидидимитиса. Резултујућа опструкција може изазвати хидронефрозу и рекурентне уринарне инфекције, што на крају доводи до смањења бубрежне функције или чак уремије.
Треће, хронично повећан интраабдоминални притисак може довести до компликација као што су киле, хемороиди и ректални пролапс.
3. Дијагностички прегледи за стриктуру уретре
1. Палпација уретре и преглед скротума/ануса
Сви пацијенти са трауматском стриктуром уретре треба да се подвргну рутинским аналним, ректалним и прегледима простате. Значајно померање простате навише указује на вишу локацију стриктуре или дужи сегмент стриктуре. Проктоскопија може утврдити присуство, величину и локацију уретроректалне фистуле.
2. Преглед звука уретре
Уретрално сондирање може одредити локацију, степен и дужину стриктуре.
3. Уретрографија
Овај преглед је важна основа за избор методе лечења.
4. Уретрални ултразвук
Ово нуди предност јасног разликовања слојева лумена уретре, ткива корпуса спонгиозума и периуретралних ткива, омогућавајући прецизну процену дужине стриктуре, а истовремено избегавајући поновљено излагање рендгенским зрацима из контрастних студија.
5. Магнетна резонанца уретре
Магнетна резонанца (МРИ) има дијагностичку референтну вредност за стриктуре уретре након прелома карлице.
6. Остали
Инфекције уринарног тракта су често повезане са абнормалним налазима урина и бактериолошким налазима, што је значајно за вођење избора антибиотика.
4. Лечење стриктуре уретре
Тренутне методе лечења уретралне стриктуре првенствено укључују дилатацију уретре, унутрашњу уретротомију, ласерску терапију, постављање стента у уретру и отворену уретралну реконструкцију, укључујући анастомозу крај-до-краја и супституциону уретропластику. Избор лечења треба да буде индивидуализован на основу етиологије, локације, дужине, компликација и претходне хируршке историје стриктуре како би се развио персонализовани план лечења за сваког пацијента.
Одрицање одговорности
Део садржаја у овом чланку потиче из онлајн извора. Уколико постоји било какво кршење ауторских права, контактирајте нас ради уклањања.
Медицинске информације дате овде су само у информативне сврхе и не треба их користити као основу за клиничку дијагнозу или лечење.